SEARCH

Sindrom pregorevanja – posledica dugotrajne izloženosti stresu

Burnout ili sindrom pregorevanja je kompleksno psihološko-medicinsko stanje koje u savremenom društvu dobija razmere epidemije. Karakterišu ga fizička, emocionalna i mentalna iscrpljenost, strah, depersonalizacija, nesposobnost obavljanja ličnih i profesionalnih aktivnosti.

Sindrom pregorevanja ne smatra se bolešću, već stanjem koje je reakcija na dugotrajnu izloženost stresu, koje kao rezultat ima smanjenu otpornost i nizak nivo vitalnih resursa. Osoba koja pati od sindroma pregorevanja vrlo je ranjiva u odnosu na izazove okoline. Sve to doprinosi pogoršavanju već postojećih i razvoju novih oboljenja i poremećaja, različitih somatskih komplikacija kao što su podložnost infektivnim bolestima, povredama, sporo zaceljivanje rana, glavobolje, bolovi u leđima ili mišićima. Primetno je i otežano funkcionisanje u međuljudskim odnosima, zaboravnost, eksplozivnost, grubost, preosetljivost na spoljašnje uticaje (buka,svetlost,mirisi), negativan stav prema poslu, bezosećajnost, rigidnost, stalna okupiranost profesionalnim obavezama, osećaj neadekvatnosti, nemoći i beznađa. Dolazi i do porodičnih konflikata, raspada prijateljstava, razvoda, ozbiljno narušenog zdravlja.

PREPOZNAVANJE SIMPTOMA

Da biste saznali da li ste i vi žrtva sindroma pregorevanja, postavite sebi sledeća pitanja:

  • Da li ste postali cinični na poslu?
  • Imate li problem da započnete sa radom?
  • Da li vas pojačano iritiraju kolege i klijenti?
  • Da li osećate hroničan manjak energije i snage da budete produktivni?
  • Da li se osećate potcenjeno i nemoćno?
  • Imate li česte glavobolje, infekcije, bolove u leđima i druge fizičke tegobe?

FIZIČKI ZNACI:

Bol u grudima, srčana aritmija, umor, seksualna nezainteresovanost , mučnina , stomačne tegobe, česte prehlade, napetost i bol u mišićima, glavobolje, preterano znojenje, epizode plitkog disanje, nedostatak apetita ili preteran apetit, poremećaj spavanja i drugo.

PSIHIČKI ZNACI:

Osećaj bespomoćnosti i frustracije, krivice, tuge, nemoći, gubitak sampouzdanja, neodlučnosti, negativne misli, problemi sa pamćenjem, preterana zabrinutost, iritabilno raspoloženje i drugo.

SAMOPOMOĆ

Ne čekajte da vam se „sve skupi“ već se , čim osetite prve simptome burnout-a, potrudite da sagledate širu sliku. Radna mesta su promenljiva, a vaši prijatelji , porodica i zdravlje su ono što treba čuvati. Ako vaši pretpostavljeni imaju nerealna očekivanja od vas, počnite da razmišljate o drugom radnom mestu, na kojem biste se u manjoj meri izlagali stresu.

Relaksirajte se. Ako osećate da se stres samo povećava, naparvite pauzu, prošetajte, odmorite se, slušajte muziku koju volite. Fizička aktivnost čini čuda – izaberite neki rekreativni sport i posvetite mu se tri puta nedeljno.

Pričajte o svom problemu onima koji su vam bliski, to može da smanji vašu napetost. Već samo saznanje da vas neko razume smanjuje nivo stresa. Ne zaboravite na humor. Smejte se.

Pokušajte da ne shvatate sve previše ozbiljno , pronađite način da prekinte osećaj napetosti dobrom šalom i smehom.

Imajte realna očekivanja. Ako naši ciljevi nisu realni, osećanje neuspeha raste, a stres se intenzivira. Ne zamarajte se sitnicama, ne preuveličavajte ih. Izgrađujte pozitivne stavove. Negativnost crpi energiju i uništava motivaciju. Nagradite sebe za sopstvena dostignuća – muzikom, šetnjom, večerom sa prijateljima. Ako ne uspete da sami sebi pomognete i primetite da se simptomi umnožavaju i pogoršavaju, obratite se stručnjaku.

LEČENJE

Zahvaljujući boljem razumevanju sindroma pregorevanja i unapređenim terapeutskim tehnikama, danas se burnout uspešno leči. Obično se tretman sastoji od 12 do 15 susreta sa terapeutom, na kojima se ispituje koji faktori su doveli do takvog stanja. Jedan od fokusa terapije je promena „disfunkcionalnog mišljenja“ (npr. „moram mnogo da radim, inače će me smatrati nekompetetnim, nesposobnim, neću dobiti unapređenje ili bolju platu“, itd.). Razmatraju se i faktori rizika na radnom mestu, kao i porodični odnosi. Vrlo je važno da se oboleli što pre vrati svojim redovnim aktivnostima i obavezama – ako je moguće, već tokom trajanja terapije. Raniji pristup, po kojem je pacijent mesecima bio neaktivan i odsustvovao sa posla „da bi došao sebi“, pokazao se neefikasnim.

Ostavi komentar